Posts in category: roditelji

Тема видео игара већини родитења изазива бриге и отвара питања око негативних посљедица које могу имати на дјецу. С обзиром на то да истраживања показују да већина дјеце игра барем неку врсту видео игре, важно је потрудити се научити нешто више о томе како би се смањили ризици које оне могу носити, а дјеци омогућило примјерено и сигурно судјеловање у тим активностима.

Постоје разна истраживања о утицају играња игрица на дјецу, па је тако могуће наићи и на бројне предности које оне могу имати, али исто тако и на многе недостатке.

Постоји слагање око тога да играње игрица може потакнути когнитивни развој, односно утицати на развој памћења, одржавања пажње и просторне оријентације. Неке видео игре захтијевају пуно планирања, тражења предности и недостатака одређених стратегија, стога у том контексту могу потакнути развој критичког мишљења код дјеце. Игрице у којима дјеца морају сурађивати с другим играчима како би дошли до циља, могу их потицати на понашања која укључују тимски рад и сурадњу.

Са друге стране, као негативни аспексти играња игрица спомињу се недостатак самоконтроле, појава агресивног понашања, потешкоће у испуњавању школских обавеза и комуникацији са вршњацима. Ако игрице у којима се се лик мора понашати насилно да би напредовао до циља, онда је вјероватно да ће и у стварном животу бити мање осјетљив на насиље, али и склонији оправдати и чинити насилна понашања. Тема насиља у игрицама је битна и због тога што дјеца, играјући видео игрице, могу постати жртве насиља. Може се десити да их други играч вријеђа, шаље нежељене поруке или на неки други начин узнемирује.

Зашто говоримо о предностима и недостацима играња игрица? Јер је важно не користити их као оправдање за нешто што се у одређеном тренутку чини као лакши родитељски избор. Лакши пут би био, на примјер, када би родитељ који дјетету не успијева ограничити вријеме играња закључио да та активност може позитивно утицати на дјететов развој и онда му, с тим оправдањем у мислима, попустио и не би остао досљедан по питању граница. С друге стране, други родитељ би могао размишљати у супротном смјеру па, мислећи да су видео игре нешто опасно што нема времена истраживати, једноставно унапријед забранити дјетету било какво кориштење игрица, што оправдава заштитом од могућих штетних посљедица.

Како дјеци поставити ограничења?

Службене смјернице за дјецу основношколске доби не постоје, што родитељима често представља тешкоће, поготово због тога што су дјеца која играју игрице најчешће школске доби.

То подразумијева да родитељи требају размислити о томе примјећују ли да се дијете тешко одваја од игрице, има ли проблема у школи, какви су му односи са вршњацима, бави ли се и неким обликом физичке активности, а онда с обзиром на контекст, договорити колико времена смије играти игрице. Иако је у постављању граница важна досљедност, битно је да она не пређе у непотребну ригидност. Разумљиво је да је лакше одредити неки број сати и држати се њега, али је понекад добро бити и флексибилан, посебно ако дијете нема потешкоћа са самоконтролом када су у питању игрице.

Важно је дјеци објаснити разлику између виртуалног свијета игрица и стварности те им указати на то какве посљедице би нека понашања која су учестала у виртуалном свијету могла имати у стварности. Такође, добро је подсјећати их на то да на интернету вриједе иста правила понашања као и у стварности и да ни у игрицама није у реду вријђати друге, дијелити с другима нечије повјерљиве информације и слично.

Важно је знати да увијек постоји опција тражења помоћи стручњака менталног здравља. На интернету је могуће прочитати пуно информација о игрицама и некад се то може чинити као довољно. Ипак, није увијек лако примијенити знања у властитој ситуацији. Некад се родитељи не слажу око тога како је добро поступати или једноставно нису сигурни шта би било боље за њихово дијете. Све више родитеља тражи стручну помоћ везану за играње игара и то је важно за добробит дјеце која су можда у ризику за развој неких потешкоћа повезаних са тим. Стручњаци могу процијенити има ли дијете проблема који би могли бити повезани са игрицама, а кроз разговор с родитељима могу и сазнати више о томе постоје ли нека подручја гдје их могу оснажити и понудити им смјернице специфичне за потребе њиховог дјетета.

Интернет се непрестано мијења, тако да је прави изазов да увијек будете у току са употребом технологије и уређаја Ваше дјеце. Врло често Ваша дјеца имају боље техничке вјештине од Вас. Међутим, дјеци и младима је и, упркос томе, потребна помоћ када је у питању управљање својим животима на интернету и коришћење интернета на позитиван и безбједан начин.

Најједноставнији начин да се укључите у приватни живот своје дјеце јесте кроз разговор и дискусију.

Идеје за почетак разговора:

1. Замолите своју дјецу да вам причају о сајтовима које воле да посјећују и о томе шта воле да раде на интернету.
2. Питајте их о томе како знају да су безбједни на интернету. Које савјете имају за Вас и гдје су их научили? Шта је у реду да се дијели, а шта не?
3. Питајте их да ли знају гдје и коме да се обрате за помоћ, гдје да пронађу савјете о безбједности, подешавању приватности и како да пријаве или блокирају услуге које користе.
4. Охрабрите их да помогну. Можда могу да Вам покажу како да урадите нешто на интернету или можда имају пријатеља коме би њихова помоћ добро дошла.
5. Размислите о томе како користите интернет као породица. Шта бисте могли да урадите да заједно добијете више од интернета, а да и даље уживате у својим животима?

Опције родитељске контроле или надзора су осмишљене да заштите дјецу од неприкладног садржаја на интернету, као што је порнографија или други садржај за одрасле.

Родитељска контрола се може користити на више начина, нпр. како бисте осигурали да Ваша дјеца приступају само оном садржају који је прикладан за њихов узраст, да бисте подесили вријеме коришћења или надгледали активности.

1. ГДЈЕ СЕ НАЛАЗЕ ОПЦИЈЕ ЗА РОДИТЕЉСКУ КОНТРОЛУ?

Постоје четири главна мјеста на којима можете пронаћи родитељски надзор, а може Вам бити корисно да подесите сљедеће:

1. Интернет провајдер: можете да подесите филтере како бисте блокирали приступ неприкладном садржају на било ком уређају који се повезује на Ваш кућни „вајфај“.
2. Мобилни оператер: филтери се често аутоматски постављају код потписивања уговора, посебно ако је корисник млађи од 18 година.
3. Уређаји: многи уређаји имају подешавања родитељске контроле, на примјер, да би се ограничило трошење у апликацијама, смањило вријеме испред екрана или онемогућиле функције гео-локације.
4. Услуге на мрежи: сајтови као што је „Јутјуб“ имају подешавања родитељског надзора како би се ограничио приступ неприкладном садржају.

2. ОДАКЛЕ ДА ПОЧНЕМ?

Одлучите шта је исправно за Вашу породицу. Када је у питању употреба технологије у вашој породици, стварање породичног споразума је одличан први корак. То ће Вам омогућити да разговарате о постављању граница. Важно је да се укључите у „онлајн“ свијет Вашег дјетета, тако што ћете их прво питати које су њихове омиљене веб странице/игре и зашто им се свиђају. Опције филтрирања које сте поставили такође се могу промијенити током времена, како Ваша дјеца постају старија и независнија, а мијења се и њихов начин коришћења уређаја.

3. РЕДОВНО ПРОВЈЕРАВАЈТЕ СВОЈА ПОДЕШАВАЊА

Како дјеца одрастају, могу научити како да онемогуће или заобиђу постојећи родитељски надзор. Разговарајте са својом дјецом од самог почетка о томе зашто постоје одређена подешавања и колико је важно да их поштују.

4. ПРУЖИТЕ СВОЈОЈ ДЈЕЦИ ВЈЕШТИНЕ КОЈЕ СУ ИМ ПОТРЕБНЕ

Морате бити свјесни да ниједна родитељска контрола или опција за филтрирање није 100% ефикасна. То је веома користан алат за побољшање квалитета Вашег „онлајн“ искуства, али, пошто не могу да понуде „потпуно“ рјешење, неопходно је разговарати са својом дјецом о њиховим „онлајн“ активностима – како би они сами знали шта да раде ако наиђу на неприкладан садржај . Давање стратегије прилагођене узрасту Вашег дјетета биће веома корисно за њега – нпр. од једноставног окретања таблета/телефона и одласка по одраслу особу, до пријављивања неприкладног садржаја.

5. БУДИТЕ СВЈЕСНИ ОГРАНИЧЕЊА

Ако имате родитељски надзор подешен на свом интернет-провајдеру, тј. на кућном „вајфају“, он неће радити кад употребљавате 3Г, 4Г или 5Г код куће. Слично томе, ако Ваше дијете оде код пријатеља гдје нема контроле, можда ће моћи да приступи неограниченом садржају. Због свега овога је важно едуковати своје дете о потенцијалним ризицима на интернету и успоставити правила у вези са локацијама које су прикладне или неприкладне за посјету. Искрени и отворени разговори су кључни, тако да ће заједнички рад на стварању „безбједног“ окружења код куће бити од непроцјењивог значаја.

„Онлајн“ злостављање или „сајбер-булинг“, се догађа када неко користи интернет како би циљано нападао и намјерно узнемиравао некога. Често се дешава на мрежама на којима млади људи непрестано проводе вријеме. То значи да се може догодити било гдје и било када, па може изгледати као да је тешко побјећи од тога. Злостављач може бити неко кога познају или потпуни странац.

Тешко је контролисати ширење порука, фотографија и видео-записа посланих „онлајн“, што значи да многи људи то могу видјети у кратком временском периоду. Међутим, „онлајн“ злостављање може оставити трагове који могу бити корисни при откривању инцидента и пријави истог.

Врсте „онлајн“ злостављања

Поруке – слање порука с циљем да некога узнемире, злостављају или понижавају.

Коментари – писање коментара испод туђе објаве које могу видјети и други.

Означавање некога – повезивање профила некога са статусом или неугодном фотографијом, видеом.

Мимови – идентификовање некога путем готографије и/или натписа који је хумористичан, али има циљ понизити друге.

Фотографије – стављање нечије фотографије на мрежу без његове сагласности или уређивање нечије фотографије. То укључује и голишаве слике.

Индиректно – негативни коментари упућени групи, без навођења имена, али је свима јасно о коме се ради.

Искључивање – намјерно искључивање некога из „онлајн“ групе или разговора.

Изношење – откривање осјетљивих или личних информација о некоме на мрежама, без његове сагласности.

Имитација – претварање да је особа неко други с циљем омаловажавања или понижавања те особе.

Гласање – постављање или учествовање у злонамјерној анкети о некоме.

Најбољи савјети

Охрабрите своје дијете да сачува доказе и покаже вам их
То могу учинити тако што ће направити снимак екрана онога што се догодило или да задржи поруке које је примио.

Не ускраћујте приступ технологији
Иако може бити врло изазовно одузети уређај дјетету које је доживјело „онлајн“ злостављање, то може спријечити Ваше дијете да Вам се поново обрати са сличним бригама. Један од главних разлога због којег дјеца не разговарају са својим родитељима је тај што брину да ће им се одузети технологија, односно уређај.

Не одговарајте
Већину времена злостављач тражи реакцију од особе којој се обраћа. Реците свом дјетету да не одговара. Умјесто тога, требају се обратити поузданој, одраслој особи (Вама) и објаснити шта се десило.

Користите доступне алате
Пријавите, блокирајте и направите снимак екрана. Можете пријавити особу или профил, као и садржај, нпр. објаву, видео или коментар. Тада ће то бити означено сервису који ће то прегледати у складу са својим условима и правилима.

Разговарајте са особљем школе
Увијек је корисно разговарати са особљем школе Вашег дјетета о њиховом искуству „сајбер-булинга“. Школе могу пружити подршку и савјете Вама и Вашем дјетету. Размислите о контактирању разредног старјешине, педагога или директора школе.

Под секстингом се означава слање сексуално експлицитних фотографија или порука сексуалног садржаја другој особи електронским путем. Битно је нагласити да се може радити и о добровољној активности особе, лишеној одређене принуде, пријетње, изнуде, али се неријетко секстинг реализује и са лажних профила или уз помоћ лажног представљања, суптилне комуникације и интеракције, завођењем… Наравно, секстинг само по себи није инкриминишуће понашање (уколико није инициран пријетњом, изнудом, уцјеном и сличним недозвољеним активностима), међутим, има тенденцију да особу учини жртвом.

Секстинг, као негативна активност, може да се реализује као самостална активност, међутим, релативно често представља садржај других криминалних активности, а поготово електронског вршњачког насиља. Наиме, посебан аспект електронског вршњачког насиља везан је за постављање сексуално инкриминишућих и понижавајућих фотографија, видео-снимака или другог садржаја на профилу. Све чешће се дешава да се на украдени профил поставља садржај који дискредитује саму особу на коју се профил односи, док други учесници нису упознати са чињеницом да је профил компромитован.

Најчешће се краду профили женских особа, и то од стране бивших момака (или бивших пријатеља) који знају корисничко име и лозинку, те на тај начин желе да напакосте кориснику профила. Ово је један од подлијих, али и чешћих начина чињења (нематеријалне) штете другом, најчешће (бившим) дјевојкама. Поред крађе већ креираног профила, односно успостављања контроле над њим, те постављањем сексуално компромитујућих фотографија и садржаја на тако украден профил, могуће је да се и креира профил са именом и презименом особе која се жели дискредитовати (поготово уколико она нема профил на друштвеној мрежи), те да се потом на профил постављају компромитујуће фотографије и садржај.

Порнографски садржај којим се жели дискредитовати жртва могуће је поставити и на прави профил особе која га поставља, без обзира на то да ли су на постављеним фотографијама, снимцима или на другом материјалу налази само особа која се дискредитује или и друге особе (па и особа која поставља порнографски материјал), а то ће се поготово радити када бивши (анонимни) момци желе да нанесу штету бившим (познатим) дјевојкама, из одређених разлога, а посједују компромитујући материјал.

ЗАКОН

Кривични законик Републике Српске је нешто јаснији када је ријеч о неовлаштеном креирању садржаја о неком лицу, него када се ради о неовлаштеном промету.

Неовлаштено креирање фотографског, филмског или другог снимка неког лица или његових просторија без његове сагласности, повређујући тиме посебно његову приватност, или предаја таквог снимка или показивање трећем лицу или на други начин омогућавање да се с њим упозна представљају радње кривичног дјела неовлашћено фотографисање прописано чланом 156 Кривичног закона Републике Српске. Из описа наведеног кривичног дјела проистиче да фотографисање дјетета без његове сагласности и одобрења и постављање такве фотографије на друштвене мреже или креирање профила са профилном или насловном фотографијом фотографисаног лица (што представља запосједање идентитета као облик компромитације идентитета) чини радњу овог кривичног дјела. Међутим, није довољно само фотографисање и постављање тако креиране фотографије у окружење друштвених мрежа, већ је неопходно и да је тако креираном фотографијом, односно начином представљања фотографије лица, а индиректно и његовог дигиталног идентитета нарушена приватност тог лица, што је свакако фактичко питање. Такође, треба знати да је приватност лица нарушена и самим постављањем фотографије у оквиру интернет окружења, уколико он нема профил на друштвеним мрежама, нема креиран дигитални идентитет и не жели, односно одлучно се супротставља властитој егзистенцији на друштвеним мрежама кроз било какво помињање њега самог. Иако су обе активности инкриминисане, битно је диференцирати осумњиченог који је фотографисао лице и осумњиченог који је такву фотографију прослиједио даље (на друштвене мреже или коришћењем друштвених мрежа). Неопходно је рећи да се пажљивим читањем инкриминације овог кривичног дјела може закључити да преузимање туђих фотографија и неовлашћено манипулисање са њима (укључујући и оно којим се нарушава туђа приватност) не представља радњу овог кривичног дјела, већ евентуално неког другог кривичног дјела. Поставља се питање да ли ова инкриминација обухвата и случајеве гдје је жртва дала пристанак (сагласност) за креирање снимка или фотографије, а потом се креирани снимци или фотографије на одређени начин злоупотријебе (нпр. постављањем на друштвене мреже, иако су саме фотографије или снимци недолични и компромитујући за жртву). С обзиром на то да постоји сагласност (за креирање тог снимка), не би се могло говорити о овом кривичном дјелу, без обзира на то што се повређује њена приватност, већ евентуално о неком другом кривичном дјелу. Наравно, под сагласношћу се подразумијева да је особа дала свјесни и вољни пристанак за креирање фотографије или снимка, односно уколико пристанак није био свјесан и вољан (уколико је лице било алкохолизирано, под утицајем опојних дрога) постојаће ово кривично дјело.

Иако је компромитацију и јавно објављивање фотографије на друштвеним мрежама, као што је већ наведено, могуће подвести и под кривично дјело неовлашћено фотографисање, ипак се кривично дјело повреда приватности дјетета чини као конкретнија инкриминација јавног објављивања дјечије фотографије. Међутим, није довољно да се дјечија фотографија само објави на друштвеној мрежи, те да се на тај начин омогући увид већем броју лица, већ су неопходна још минимално два кумулативно испуњена услова. Први се односи на то да се фотографија објави мимо правила, док се други односи на то што би објава фотографије требало да изазове узнемиреност код дјетета или га изложи порузи вршњака или других лица или да му се угрози сигурност. Када је у питању формулација да се фотографија објави „мимо правила“, то би се, када је у питању објављивање фотографија у окружењу друштвених мрежа, могло посматрати кроз правила приватности и друга правила коришћења друштвених мрежа од стране корисника интернета. Надаље, само објављивање фотографије, да би постојало ово кривично дјело почињено на друштвеним мрежама, треба да изазове стање узнемирености или да се дијете изложи порузи вршњака или других лица или да се на неки други начин угрози сигурност дјетета. Из тога је видљиво да сама компромитација дјечије фотографије крађом и јавним објављивањем на друштвеним мрежама неће представљати елементе овог кривичног дјела, већ евентуално кривичног дјела неовлашћено фотографисање (наравно, уколико су испуњени и други елементи).

Сексуално узнемиравање на мрежама може да се догађа између одраслих и дјеце или, што је чешће, између вршњака, тј. дјеца/тинејџери узнемиравају једни друге.

1. ПОТРАЖИТЕ ПОМОЋ

Сексуално узнемиравање на мрежама се дефинише као нежељено сексуално понашање на било којој дигиталној платформи. Укључује широк спектар радњи, кориштење технологије за дијељење дигиталног садржаја као што су слике, видео-снимци, објаве, поруке, странице и слично, на различитим платформама (приватним или јавним). Иако се на мрежама нажалост, догађа и сексуално узнемиравање између одраслих и дјеце, сада ћемо се фокусирати на вршњачко сексуално узнемиравање.

2. ЧЕТИРИ ВРСТЕ СЕКСУАЛНОГ УЗНЕМИРАВАЊА

Сексуално узнемиравање на мрежама је категорисано у четири главна типа. Ти различити типови се обично догађају истовремено и могу се преклапати и са сексуалним узнемиравањем ван мреже.

ДИЈЕЉЕЊЕ ИНТИМНИХ ФОТОГРАФИЈА И ВИДЕА БЕЗ ДОЗВОЛЕ

То је стуација када се дијеле нечије интимне фотографије или видео-снимци без сагласности те особе. И ту постоје различите класификације – интимне фотографије или видео-снимци су снимљени без пристанка (испод сукње или слично); могу бити снимљени уз сагласност особе која је на снимку, али да се дијеле без њене дозволе („осветничка порнографија“); снимање и дијељење силовања или неког другог присилног сексуалног чина;

3. ЕКСПЛОАТАЦИЈА, ПРИНУДА И ПРИЈЕТЊА

У овом случају се особи сексуално пријети, приморана је да учествује у сексуалном понашању на мрежи или је уцијењена сексуалним садржајем.

То укључује низ радњи, као што су:

1. узнемиравање или притисак на некога да дијели своје интимне фотографије или да се упусти у неку врсту сексуалног понашања на мрежи или ван ње;
2. пријетња објављивањем сексуалног садржаја (фотографије, видео-снимци, гласине) у циљу пријетње, принуде или уцјене („сексуална изнуда“);
3. пријетње сексуалне природе на мрежама (нпр. пријетња силовањем)
4. подстицање других на мрежама да учествују у сексуалном понашању, а затим дијељење доказа о томе.

4. СЕКСУАЛНО НАСИЉЕ

Особа трпи насиље и искључена је из групе или заједнице, због сексуалног садржаја који је понижава, узнемирава или дискриминише.

То подразумијева:

1. трачеве, гласине или лажи објављене на мрежи, било да се неко директно именује или се на неког алудира
2. увредљив и дискриминаторан сексуални језик и прозивање на мрежи
3. лажно представљање и нарушавање његове репутације дијељењем сексуалног садржаја или сексуалним узнемиравањем других
4. дијељење личних података без пристанка на мрежи у циљу подстицања сексуалног узнемиравања („доксинг“)
5. малтретирање због пола или сексуалне оријентације
6. изругивање нечијем физичком изгледу
7. јавно откривање нечије сексуалне оријентације или родног идентитета без његовог пристанка

5. НЕЖЕЉЕНА СЕКСУАЛИЗАЦИЈА

У овом случају особа добија нежељене сексуалне упите, коментаре или садржај.

То подразумијева:

1. коментаре сексуалне природе (нпр. на фотографијама)
2. виралне кампање сексуалне природе које врше притисак на људе да учествују
3. слање сексуалног садржаја некоме (фотографије, емотикони, поруке….) без његовог пристанка
4. нежељени сексуални напади или упити за сексуалне услуге
5. „шале“ сексуалне природе
6. вредновање на основу физичког изгледа или сексуалне активности
7. мијењање фотографије особи како би била „сексуално изазовнија“

6. КАКО МОГУ ДА РАЗГОВАРАМ СА СВОЈИМ ДЈЕТЕТОМ О ТОМЕ?

1. Почните с позитивним странама. Питајте своје дијете шта воли радити „онлајн“ прије него што пређете на осјетљиве теме.
2. Изаберите вријеме када је Ваше дијете опуштено, без близине ометајућих фактора као што су технологија или још неки људи у просторији.
3. Будите сигурни да Ваше дијете зна да Вам се може обратити с било којим проблемом који имају и да ћете бити ту за њега/њу. Ако ваш разговор не иде како сте планирали, то је у реду – покушајте поново.