Тема видео игара већини родитења изазива бриге и отвара питања око негативних посљедица које могу имати на дјецу. С обзиром на то да истраживања показују да већина дјеце игра барем неку врсту видео игре, важно је потрудити се научити нешто више о томе како би се смањили ризици које оне могу носити, а дјеци омогућило примјерено и сигурно судјеловање у тим активностима.
Постоје разна истраживања о утицају играња игрица на дјецу, па је тако могуће наићи и на бројне предности које оне могу имати, али исто тако и на многе недостатке.
Постоји слагање око тога да играње игрица може потакнути когнитивни развој, односно утицати на развој памћења, одржавања пажње и просторне оријентације. Неке видео игре захтијевају пуно планирања, тражења предности и недостатака одређених стратегија, стога у том контексту могу потакнути развој критичког мишљења код дјеце. Игрице у којима дјеца морају сурађивати с другим играчима како би дошли до циља, могу их потицати на понашања која укључују тимски рад и сурадњу.
Са друге стране, као негативни аспексти играња игрица спомињу се недостатак самоконтроле, појава агресивног понашања, потешкоће у испуњавању школских обавеза и комуникацији са вршњацима. Ако игрице у којима се се лик мора понашати насилно да би напредовао до циља, онда је вјероватно да ће и у стварном животу бити мање осјетљив на насиље, али и склонији оправдати и чинити насилна понашања. Тема насиља у игрицама је битна и због тога што дјеца, играјући видео игрице, могу постати жртве насиља. Може се десити да их други играч вријеђа, шаље нежељене поруке или на неки други начин узнемирује.
Зашто говоримо о предностима и недостацима играња игрица? Јер је важно не користити их као оправдање за нешто што се у одређеном тренутку чини као лакши родитељски избор. Лакши пут би био, на примјер, када би родитељ који дјетету не успијева ограничити вријеме играња закључио да та активност може позитивно утицати на дјететов развој и онда му, с тим оправдањем у мислима, попустио и не би остао досљедан по питању граница. С друге стране, други родитељ би могао размишљати у супротном смјеру па, мислећи да су видео игре нешто опасно што нема времена истраживати, једноставно унапријед забранити дјетету било какво кориштење игрица, што оправдава заштитом од могућих штетних посљедица.
Како дјеци поставити ограничења?
Службене смјернице за дјецу основношколске доби не постоје, што родитељима често представља тешкоће, поготово због тога што су дјеца која играју игрице најчешће школске доби.
То подразумијева да родитељи требају размислити о томе примјећују ли да се дијете тешко одваја од игрице, има ли проблема у школи, какви су му односи са вршњацима, бави ли се и неким обликом физичке активности, а онда с обзиром на контекст, договорити колико времена смије играти игрице. Иако је у постављању граница важна досљедност, битно је да она не пређе у непотребну ригидност. Разумљиво је да је лакше одредити неки број сати и држати се њега, али је понекад добро бити и флексибилан, посебно ако дијете нема потешкоћа са самоконтролом када су у питању игрице.
Важно је дјеци објаснити разлику између виртуалног свијета игрица и стварности те им указати на то какве посљедице би нека понашања која су учестала у виртуалном свијету могла имати у стварности. Такође, добро је подсјећати их на то да на интернету вриједе иста правила понашања као и у стварности и да ни у игрицама није у реду вријђати друге, дијелити с другима нечије повјерљиве информације и слично.
Важно је знати да увијек постоји опција тражења помоћи стручњака менталног здравља. На интернету је могуће прочитати пуно информација о игрицама и некад се то може чинити као довољно. Ипак, није увијек лако примијенити знања у властитој ситуацији. Некад се родитељи не слажу око тога како је добро поступати или једноставно нису сигурни шта би било боље за њихово дијете. Све више родитеља тражи стручну помоћ везану за играње игара и то је важно за добробит дјеце која су можда у ризику за развој неких потешкоћа повезаних са тим. Стручњаци могу процијенити има ли дијете проблема који би могли бити повезани са игрицама, а кроз разговор с родитељима могу и сазнати више о томе постоје ли нека подручја гдје их могу оснажити и понудити им смјернице специфичне за потребе њиховог дјетета.
